Литерарани конкурс поводом Дана школе

На литерарном конкурсу одржаном 25. 10. 2019. године поводом Дана школе на теме „Нек је ведро све на свету“ или „Љубав је осећање среће, али и тихе патње“ награђени су следећи ученици:

РАЗРЕДНА НАСТАВА

  1. Илија Станисављевић II/3
  2. Војин Петковић II/1
  3. Јована МилановићIV/1

ПРЕДМЕТНА НАСТАВА

  1. Сара Стојковић VII/2
  2. Ива Спасић VIII/4
  3. Лука Станојевић VI/4 и Софија Стојковић V/2

На литерарном конкурсу присуствовали су и малишани из вртића.

Нек је ведро све на свету – Илија Станисављевић 2/3

          Сви желимо бити радосни…Да нас прати срећа…Тако мала реч, а тако много значи и свима је потребна.

          Неко је некада рекао да су деца украс света. Само здрава и весела деца могу улепшати свет. А њихова радост је радост родитеља, комшија, учитеља…Да ли је дозвола за срећу толико скупа? Да ли се дечји осмех може купити? Новцем сигурно не може, али га топла реч, као и чврст, пријатељски загрљај, свакако могу измамити. А ништа лепше не постоји од насмејаних дечјих лица. Та би слика разведрила свет. А потребно је тако мало…Највреднији поклон нека буде топла реч, несебична љубав, искрени загрљај, слога, разумевање, добар савет и још бољи пример. Једино тако ћемо бити срећни и весели. Материјалне ствари имају тренутну вредност, а духовне и људске имају трајни и непроцењив значај за човечанство.

          Нека нам осмех буде оружје којим ћемо се бранити од животних непријатности, нека нам љубав и доброта буду звезде водиље, а срећа нека буде свакодневна појава на лицима малишана.

Љубав је осећање среће, али и тихе патње – Сара Стојковић 7/1

Љубав је најчистије осећање које испуњује човека. Љубав даје смисао животу. Док живи, човек осећа потребу да воли, да припада и да буде вољен. Љубав нас чини живима, покреће нас, али и спутава… Постоји љубав коју признајемо и показујемо другима али и она које се плашимо, коју тајимо у закључаним деловима срца. Она мења човека, чини га неспретним и несигурним. Љубав коју прати љубомора или неузвраћена љубав изазива немир, патњу, бол у срцу. Ако постоји осећање среће због љубави постоји и љубавна патња. Живот се попут реке креће између ових обала. Вреди чекати, самовати, туговати, правити грешке. Све је то цена искрене љубави.

            Седим у чекаоници на одељењу хирургије и чекам да ме прозову за преглед код лекара. Старац и старица седе на клупици поред мене. Тихи су, тек нешто промрмљају. Један носи слушни апарат, обоје имају седе главе и розе теме. Излази медицинска сестра из ординације и пита како то да је на упуту једно име – мушко, на књижици друго име – женско, а исто презиме. Књижица није у реду и доктор не може да прегледа. Старац устаје и каже да ће он све објаснити доктору. Крећу обоје. Старица рече: Никад га не остављам у оваквим ситуацијама! Ни ја њу! Значајно рече старац. И обоје, полако, климавим корацима улазе у ординацију. Сестра виче, љути се. Врата се затварају. Размишљам. Љубав која траје, сигурно, пола века. Звучи као празна прича, свакодневница се труди да је демантује. А онда, оваква ситуација, оваква слика врати питање и покрене искру радости. Јер ако ово двоје који заједно имају више од сто педесет година могу, значи да је могуће. Можда нису сви чули. Никад га не остављам у оваквим ситуацијама! Ни ја њу! Али су их видели, старе, како полако корачају у одбрану своје изгубљене књижице и своје љубави. Ово је животна лекција – некад је важно само стати уз особу коју волиш, показати да си ту. Љубав је присутност, прихватање. Љубав је када дајемо, а не тражимо ништа заузврат.

Љубав зна да боли. Често је то повређена сујета, разочарење и онда се препуштамо том стању са осећањем неправде и невољни да преузмемо одговорност. Друго је питање бола који осећамо када изгубимо вољено биће, када пролазност учини своје па нам неку блиску особу однесе у њеном физичком облику… ( „Пођем, клецнем, идем, застајавам…“).  Од тог бола нас нико не може заштитити. Само од нас зависи да ли ћемо бол одболовати или га претворити у патњу. Чак и тада морамо учинити све да из те патње изађемо. Љубав нам даје снагу да се боримо са животним искушењима. Због љубави постајемо јачи, сигурнији у себе. Због љубави праштамо. Без ње је човек огорчен, пустиња је у њему.

А где смо данас? Свако од нас „има неког кога нема“? Време је владавине материјалних ствари и виртуелне реалности која се одвија путем друштвених мрежа. Људи свесно емитују лажне слике о себи. Шта када се илузија распрши? Љубав се не базира на лајковима. Зар је постојање симпатије отишло у историју? Надам се да није. Заљубљеност је дивно осећање. Симпатија је шетња по облацима. Слатка чежња и машта због нечијег „плавог чуперка“ могу да нам улепшају живот. Љубав је питање постојања човека. Љубав је оно што се види срцем, а не очима.

                                                                                                                                       

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *